Сам назив Пазова је највероватније изведен из речи пазух, јер су тако Словени називали римску војну граничарску висораван између две велике реке – Дунава и Саве. Пазова се помиње још крајем 15. века. Основно етничко језгро на територији општине је формирано досељавањем Срба у данашњу Војводину под вођством Арсенија Чарнојевића крајем 17. века (1690).
Kао насељено место помиње се 1716. године. Током 17. и 18. века је долазило до миграција становништва које су организовали Марија Терезија и њен син Јосип 2. како би ојачали границу Војне крајине. Од формирања Хрватско-славонске војне границе 1750. године Пазова је постала граничарско место, војничко-земљорадничко насеље и капетан војске се старао о економском развоју места и образовању.
Тако су Стару Пазову у 18. веку настанили радни људи који су у пустару Пазова дошли да чувају границу Угарске од турских упада, да крче мочварно земљиште, копају канале и бунаре и да овде оснују своја газдинства. Срем, као део аустријске Војне границе, је новим досељеницима гарантовао слободу поседовања имања, школовања на матерњем језику и слободу вероисповести.
Првобитно насеље је било у потесу “Старо село“ између пута Сурдук-Белегиш од места удаљено око 2 км. Једино по предањима се зна да су староседеоци напустили насеље у периоду од 1760.-1770.године због високих вода и у потрази за вишим тереном сместили су се на месту источно од православне цркве (Српски крај). Убрзо по пресељењу староседеоцима се досељавањем придружују Срби из Лике.
Крајем 18. века, тачније 1770.године на ово подручје се досељавају Словаци. Садашњи назив Стара Пазова датира од 1792. године. Претходне године су досељени Немци који су добили земљу јужно од Пазове и то место назвали Нова Пазова. Своје место су тако назвали у знак захвалности мештанима Пазове код којих су презимили, по доласку, и који су им помагали при градњи кућа. У Стару Пазову су такође дошли православни Румуни и калвинистички Мађари који су се временом асимилирали.
Општина Стара Пазова