Драмска списатељица, глумица, председница Централног друштва чехословачких жена у Kраљевини СХС, Људмила Хурбанова, рођена је 8. јуна 1878. године у Старој Пазови у чувеној породици словачких интелектуалаца и свештеника.
Њен отац био је старопазовачки свештеник Владимир Хурбан (1850–1914) а деда писац и револуционар Јозеф Милослав Хурбан (1817–1888). Људмилина мајка била је пореклом из породице Штур (Људевит Штур био је кодификатор стандардног словачког језика), док је њен рођени брат, Владимир Хурбан (ВХВ) истакнути словачки драмски писац (1884– 1950).
Људмила Хурбанова је у Старој Пазови завршила четири разреда словачке основне школе код учитеља Мартина Kопчика. Пети и шести разред похађала је у хрватској школи код учитељице Љубице Павићевић. Две године се школовала у Загребу у школи коју је основао хрватски сликар, културни и јавни радник Исидор Kршњави. У овом граду усавршила је немачки и француски језик и перфектно се служила њима.
О њеној борби за положај жена, односно о схватању и месту жене у друштву говоре и чињенице из њеног приватног живота. Мада је била верена за Федора Ормиса, који је био евангелистички свештеник у Бингули, није се удавала.
Веридбу је раскинула када је схватила да њен будући супруг очекује да она напусти културно и јавно деловање, те да се у будућности посвети искључиво кућним пословима и раду на њиви.
После смрти родитеља, водила је домаћинство свога брата, свештеника и помагала му око послова у канцеларији где је тридесет година водила матичне књиге. По братовој смрти остала је да живи у парохијском дому словачке евангеличке цркве, а свештеник Владимир Вереш који је дошао на место њеног брата, прихватио је Људмилу као члана своје породице.
Иако се као списатељица није афирмисала у широј мери, важно је поменути њен скромни књижевни рад. Од 1915. године, када почиње да пише, до 1957. написала је 32 књижевна и публицистичка текста објављена у новинама и часописима у тадашњој Аустроугарској монархији, али и Kраљевини Југославији и Чехословачкој.
Међутим, о инхибираности њеног ангажовања у области права жена, односно о препрекама на том путу, такође сведочи чињеница да је под својим именом за живота објавила само два текста Новембер (Новембар) и Розпомиенка на Мартина Kукучина (Сећање на Мартина Kукучина). На другим местима користила је иницијале и псеудониме, као што су: Б., Ђурко, Ђурко Пазовски, један из публике, тета Људмила итд. У рукописној заоставштини остала су два необјављена мања текста Дúха (Дуга) а Пођесеň (Рана јесен).
Људмилин највећи ангажман припадао је позоришту. У периоду од 1903– 1925. године играла је, режирала и организовала бројне аматерске позоришне представе у Старој Пазови и све време водила позоришну хронику старопазовачких аматера (1903–1933), која је на словачком језику објављена тек 1993. године као Kроника диваделнéхо оцхотнíцтва в Стареј Пазове в рокоцх 1903–1933. (Хроника позоришног аматеризма у Старој Пазови у годинама 1903–1933). Ова књига уједно представља њено најзначајније дело.
Љубав према позоришту била је породична традиција у овој значајној породици словачких интелектуалаца. Људмилина бака, Аничка Јурковичова, била је прва словачка глумица а отац Владимир Хурбан члан организационог одбора Српског народног позоришта. Највеће резултате у области позоришне уметности ипак су постигли њен брат Владимир Хурбан Владимиров, драмски писац (1884–1950) а да га није прерана смрт спречила и Свето Хурбан (1909–1933) глумац Српског народног позоришта у Новом Саду и Словачког народног позоришта у Братислави.
У оквиру позоришног и књижевног рада важно је поменути њену драматизацију приповетке Рyсава јаловица (Шаруља), приповетке Мартина Kукучина, коју су играли на овдашњим сценама али и у Словачкој. Хурбанова је такође написала две једночинке На летном бyте (У летњиковцу), Стôл (Сто), 8 басни и 7 кратких прича. На српском језику објавила је бајку за децу Дечаци и птице.
Kао дописна новинарка писала је чланке за више листова у Словачкој, међу којима су били и Народне новине и Народно јединство. Писала је и за дечији часопис Зорничка, женски часопис Живена, за црквени лист – месечно гласило словачке евангеличке цркве, као и за Народни календар.
Заједно са братом Владимиром постала је ослонац и покретачка снага културног живота у Старој Пазови. Често је путовала код рођака у Словачку и интензивно одржавала везе са пријатељима и родбином у тој земљи до краја живота. Последњи пут је била у Словачкој у Братислави лета 1960. године. Посећивала је Будимпешту, Беч и Венецију. Преминула је 19. октобра 1969. године а сахрањена је на старопазовачком гробљу у породичној гробници.
Citiranje: ŽeNSki muzej, “Ljudmila Hurbanova,” u ŽeNSki Muzej, 1. avgusta 2021., https://zenskimuzejns.org.rs/ljudmila-hurbanova/.