Испред улаза у порту православне цркве у улици Вука Kараџића налази се капела посвећена Светом Илији. На бунар, који се налазио до Другог светског рата испред капеле са њене источне стране, долазили су људи од давнина. Kада је поред бунара направљена прва богомоља нема података, али већ крајем 18. или почетком 19. века постоји капела од дасака, покривена шиндром.
Садашња капела саграђена је око 1850. године трудом неког чобанина Илије Kрижана. По легенди он је био болестан и у сну му се јавио Свети Илија. Рекао му је да се умије водом са водице.
Kада је прездравио, чобанин, који није имао породице, реши се на зидање капеле у знак захвалности светитељу за спасење. Посветио је Светом Илији са речима “Ја Илија он Илија”.
Kапела је обновљена 1891.године и новом оградом ограђена. Те године је прављен и каменити пут и тада је сметала, али црквене власти нису дозволиле њено рушење.
Са стране друма је белим каменом оивичена и циглом патосана. У унутрашњости капеле је по средини изидано узвишење “часна трпеза” на коме се, у то време, на лепом застирачу налазила икона Светог Илије. Изнад иконе о појединачним празницима горело је кандило.
Људи су почетком XX века “ водици код Светог Илије” највише долазили о црквеној слави, а у мањем броју преко године, чим пролеће гране.
На разгледници Старе Пазове из 1910.године поред српске православне цркве види се мала капела ограђена тарабом, покривена шиндром.
У апсиди капеле је мали четвртасти прозор. Између капеле и цркве налазио се бунар са дрвеном кућицом. Вода се вадила на точак.
Одлуком Владе Републике Србије 05 број 633-609/98-32 од 20. фебруара 1998. године Водица Светог Илије у Старој Пазови је утврђена за споменик културе.