Док себе представљају као наводно „културнију“, „модернију“ и „лепшу“ Србију, у пракси су њихови најпрепознатљивији симболи увреде, претње, псовке, линч неистомишљеника и – средњи прст за грађане.
Већ годину и по дана грађани Србије слушају пароле о „променама“, „правди“, „слободи“ и наводној борби за боље друштво. Међутим, што дуже трају блокаде и политички перформанси опозиционих активиста и студентских листа, то једно питање постаје све гласније – шта је заправо њихов политички програм?
Јер осим буке, блокада, агресије и константног изазивања хаоса, јавност ни данас није добила одговор на најважнија питања која се тичу државе и националних интереса. Нема јасног става о Косову и Метохији, нема одговора о Републици Српској, нема озбиљног економског плана, нема визије развоја земље, нема конкретних решења за грађане.
Уместо програма – грађани Србије свакодневно добијају блоцкаде, изазивање насиља, увреде…
И управо ту се види суштина читаве њихове политике. Када неко месецима избегава да каже шта мисли о кључним националним питањима, а истовремено једину „енергију“ показује кроз блокаде, провокације и инциденте, онда постаје јасно да политички програм практично и не постоји.
Културни средњи прст
Оно што, међутим, постоји и што се веома јасно види јесте култура насиља и агресије.
Док себе представљају као наводно „културнију“, „модернију“ и „лепшу“ Србију, у пракси су њихови најпрепознатљивији симболи увреде, претње, псовке, линч неистомишљеника и – подигнут средњи прст.
Средњи прст постао је њихова политичка порука.
Не дијалог. Не идеје. Не програм. Никако аргументи.
Већ провокација.
Kada srednji prst postane osnovno sredstvo političke komunikacije, onda to više nije izraz nikakvog bunta niti simbol borbe za bolje društvo. To postaje pokazatelj nemoći, političke praznine i potpune nesposobnosti da se građanima ponudi bilo kakvo ozbiljno rešenje.
Jer ozbiljna politika ne vodi se urlanjem na ulici, vređanjem građana i demonstriranjem primitivizma pred kamerama.
Ozbiljna politika podrazumeva stavove, odgovornost i spremnost da se građanima kaže šta nudite državi. A upravo toga nema.
Zato danas sve više ljudi primećuje da se iza priče o „slobodnoj i pristojnoj Srbiji“ često krije potpuno suprotna slika – agresija prema neistomišljenicima, prezir prema običnim građanima i atmosfera u kojoj je svako ko ne podržava blokade automatski proglašen neprijateljem.
I dok građani čekaju odgovore o ekonomiji, Kosovu i Metohiji, platama, institucijama i budućnosti države, blokaderi im kao političku poruku nude transparent, zviždaljku i srednji prst.
A kada srednji prst postane ideologija, onda je jasno koliko je politika ostala prazna.